Psihoterapija anksioznosti

Svakodnevno, gotovo po navici, zbog nečeg osećamo anksioznost.

Većina nas veruje da ćemo, ako samo prevaziđemo još neke prepreke (napredovali smo na poslu, pronašli smo ljubav svog života, sredili smo dom po svojoj meri), dostići nivo dugoročnog blagostanja i sigurnosti, a anksioznost će konačno nestati.  

Neće. Nije tako jednostavno.

Pitanje anksioznosti je mnogo veće od prevazilaženja dnevnih izazova s kojima se suočavamo.

Panični napadi i anksioznost predstavljaju glavni izazov za psihoterapiju danas, kao što je to bila psihoza pre deset godina i narcistički poremećaji pre 20.   

U našoj srži, u osnovi našeg bića, mimo svih stvari koje nas opterećuju, mi smo bića koja brinu i strepe.

Zapravo, ono što se najčešće desi jeste da čim počnemo da osećamo uznemirenost, vrlo brzo počinjemo da se okupiramo stvarima kako bismo skrenuli misli. To je trenutak kad anksioznost počinje da raste i jača. Ma koliko prevrtali po glavi i ubeđivali sebe da nema razloga da budete zabrinuti, i dalje vas obuzima ta napetost.

Da li se pronalazite u nekom od sledećih pitanja?

• • Konstantno se osećate nespokojno i na ivici, bez obzira na to što očigledan razlog za to ne postoji.

• • Često se izgubite u brigama.

• • Teško vam je da se skoncentrišete i iščistite um.

• • Osećate tenziju u mišićima.

• • Konstantno zamišljate najgori mogući scenario i ispitujete šta ako se baš to desi.

• • Lako se iznervirate.

• • Lako se zamarate.

• • Imate panične napade.

• • Izolujete se od ljudi.

• • Plašite se iznenadne smrti ili povrede.

• • Plašite se da ćete se obrukati ili razboleti.
  • Imate problema sa spavanjem.

Ukoliko se jeste pronašli, onda je ovo tekst za vas. Tema teksta jeste psihoterapija anksioznosti i pokušaću da vam na sažet način prikažem glavne smernice kad su razumevanje i psihoterapija anksioznosti u pitanju.

Za početak bar nema potrebe da budete anksiozni zbog toga što ste anksiozni.

Šta je anksioznost

U našem jeziku termini koji su najbliži anksioznosti jesu strepnja, plašnja i bojazan.

Termin anksioznost se koristi za opis širokog spektra doživljaja koji mogu da variraju po ozbiljnosti.

Anksioznost može biti normalan signal koji nam kaže da obratimo više pažnje na nešto što može biti opasno, a može biti i nešto što nam se toliko meša u funkcionisanje da ne možemo da vodimo normalan život.

Anksioznost je naše osnovno stanje iz vrlo očiglednih razloga:

– Mi smo izuzetno ranjiva bića u fizičkom smislu (i ne samo fizičkom),

– Nemamo dovoljno informacija na osnovu kojih bismo doneli ispravne velike životne odluke.

Neke anksioznosti su poput zaglavljenog dugmeta za alarmni sistem koji nam zvoni čak i kad smo u potpunosti bezbedni. Znate da ste bezbedni, ali ste i dalje veoma uznemireni. Tu već možemo da sumnjamo na anksiozni poremećaj.

Šta je anksiozni poremećaj

Po zvaničnim psihijatrijskim dijagnostičkim sistemima (DSM V, ICD 10) osoba pati od anksioznog poremećaja koji karakteriše:

1. Izraženost i trajanje straha je veća od uobičajenih razvojnih strahova ili anksioznosti.
2. Razlikuju se od prolaznih strahova ili anksioznosti, koji su često izazvani stresom, po tome što su trajni (npr. tipično traju šest meseci ili duže), iako se kriterijum trajanja smatra opštom smernicom koja dopušta određeni stepen fleksibilnosti.
3. Dijagnozu postavlja kliničar uzimajući u obzir kulturološke i kontekstualne činjenice.
4. Dijagnozu bilo kojeg anksioznog poremećaja moguće je postaviti tek kada se simptomi ne mogu pripisati fiziološkom učinku neke psihoaktivne supstance ili leka ili drugim zdravstvenim stanjima ili se ne mogu bolje objasniti postojanjem drugog psihičkog poremećaja.

Strah je emocionalni odgovor na stvarnu ili percipiranu predstojeću opasnost, dok je anksioznost iščekivanje buduće opasnosti. Ova dva stanja se preklapaju, ali su i različita.

Strah je češće povezan s izrazitom autonomnom reakcijom, neophodnom za borbu ili beg, mislima o neposrednoj opasnosti i mogućnostima bega.

Anksioznost je češće povezana s mišićnom napetošću i spremnošću u pripremi za buduću opasnost, pa samim tim opreznim ili izbegavajućim ponašanjem,

Neke od karakteristika anksioznosti koje je dobro imati na umu jesu:

– Anksiozni poremećaj je realan problem, a ne nešto što se izmišlja. Radi se o teškoći iz domena mentalnog zdravlja.

– Anksioznost je normalna. Svi je imaju. Postaje problem ili teškoća kada postane intenzivna.

– Anksioznost može biti iscrpljujuća do mere sprečavanja normalnog funkcionisanja.

– Anksioznost čini da ljudi funkcionišu po principu bori se ili beži i da preterano brinu o tome da li će ih partner prevariti ili ostaviti.

– Ne možete “popraviti” ili “izlečiti” anksioznost.

– Većina ljudi koja se suočava s anksioznošću želela bi da je nema. Brinu jer osećaju da je njihova anksioznost teret drugima.

– Milioni ljudi koji se nose s anksioznošću imaju sjajne veze i srećni su.

– Simptomi anksioznosti mogu da se pojave u talasima ili da budu konstantni. Ljudi s anksioznim teškoćama mogu da imaju periode kad ne doživljavaju simptome.

– Anksioznost nije logična ili racionalna. Tera ljude da brinu o nečemu iako nemaju dokaza koji ukazuju da je to nešto vredno brige. Takođe utiče na to da se ljudi ponašaju iracionalno.

– Anksioznost nije slabost.

– Psihoterapija može da pomogne.

Dobra vest je da je većina anksioznih poremećaja može da se tretira veoma uspešno. Uz prave metode, ljudi prilično brzo počinju da osećaju poboljšanje i olakšanje.

Ponekad je jedan pristup dovoljan, a nekad kombinacija medikamentozne i psihoterapijske metode daje najbolje rezultate.

Vrste anksioznih poremećaja

Navešću i ukratko opisati anksiozne poremećaje. Ovo je naravno vrlo skraćeni prikaz jer svaki od ovih poremećaja zahteva da se obradi u posebnom tekstu.

Povremena anksioznost je normalan deo života. Možete brinuti o stvarima poput porodice, zdravlja, novca… Problem nastaje kad se briga izmakne kontroli.

Generalizovani anksiozni poremećaj – kad se briga izmakne kontroli

Podrazumeva konstantno i intenzivno osećanje anksioznosti vezano za bilo šta. Ukoliko patite od generalizovanog anksioznog poremećaja, imate teškoće s kontrolom briga.

U svemu primećujete neku vrstu katastrofe, bez obzira na nedostatak dokaza. Osećate ekstremnu brigu ili nervozu vezanu za svakodnevne stvari – čak i kad je malo ili nimalo razloga da o istima brinete. Teško vam je da kontrolišete strepnju i ostanete fokusirani na dnevne zadatke.

Generalizovani anksiozni poremećaj razvija se postepeno. Obično počinje u vreme puberteta ili rane zrelosti. Osobe koje pate od generalizovanog anksioznog poremećaja mogu pokazivati sledeće simptome:

– Puno brinu o svakodnevnim stvarima.

– Imaju problema da kontrolišu svoje brige ili osećanje nervoze.

– Znaju da brinu i više nego što je potrebno.

– Osećaju nespokoj i teško im je da se opuste.

– Teško im je da se koncentrišu.

– Lako se zapanje i iznenade.

– Imaju problem da se uspavaju ili pak ostanu uspavani.

– Lako se zamaraju ili osećaju umor sve vreme.

– Imaju glavobolje, bolove u mišićima, stomaku ili neobjašnjive bolove.

– Teško im je da gutaju.

– Drhte.

– Lako se iznerviraju i osećaju da su na ivici.

– Puno se znoje i ostaju bez daha.

– Često moraju u toalet.

Deca i tinejdžeri s generalizovanim anksioznim poremećajem često jako brinu o:

– Svom uspehu u školi ili u sportu,

– Katastrofama kao što su zemljotres ili rat.

Odrasli s generalizovanim anksioznim poremećajem često su jako nervozni zbog svakodnevnih stvari poput:

– Poslovne sigurnosti i produktivnosti,

– Zdravlja,

– Finansija,

– Zdravlja i dobrobiti svoje dece,

– Kašnjenja,

– Završavanja kućnih obaveza.

I odrasli i deca mogu doživeti fizičke simptome koji dodatno otežavaju svakodnevno funkcionisanje. Ovi simptomi se poboljšavaju ili pogoršaju u različitim vremenskim periodima. Obično se pogoršavaju u periodu stresa, kao što je fizička bolest, tokom ispita ili tokom porodičnih ili partneskih konflikata.

Dobra vest je da se Generalizovani anksiozni poremećaj tretira i psihoterapijom i lekovima, ili i jednim i drugim u kombinaciji. Šta će kome najviše koristiti dosta je individualno i najbolje je da porazgovarate sa stručnjakom o tome.

Panični poremećaj – Kad vas strah preplavi

Panični poremećaj uključuje doživljaj napada panike koji se događa niotkuda i odjednom. Ovi napadi su toliko jaki da vam stvaraju anksioznost da se ne dožive ponovo u budućnosti. Novija istraživanja iz neuronauka ukazuju da napad panike nije napad anksioznosti, već zapravo napad usamljenosti.

Osobe s paničnim poremećajem mogu imati:

– Iznenadne i ponavljajuće panične napade preplavljujuće anksioznosti i straha.

– Osećaj gubitka kontrole, ili strah od smrti ili propasti tokom paničnog napada.

– Fizičke simptome tokom napada, poput lupanja srca, znojenja, drhtanja, problema s disanjem, vrtoglavicu, trnjenje prstiju, bol u stomaku, nesvesticu.

– Intenzivnu briga o tome kada će se desiti sledeći napad.

– Strah ili izbegavanje mesta gde su se panični napadi desili u prošlosti.

Panični poremećaj se generalno tretira psihoterapijom, lekovima, ili i jednim i drugim u kombinaciji. Obično se od pacijenta traži da prvo odradi pregled kod lekara kako bi se otklonila sumnja na fizičke uzročnike, a onda se pristupa daljem radu.

Hipohondrija

Preterano brinete da ćete se razboleti? Čak i kad vam medicinski testovi pokažu suprotno, vi i  normalne senzacije i male simptome tumačite kao znake opake bolesti.

Ironično, anksioznost vezana za bolest može učiniti da se osetite fizički bolesnim.

Doživljavate ekstremnu anksioznost vezanu za telesne senzacije, kao što je drhtanje mišića ili umor, i dovodite ih u vezu s ozbiljnom bolešću. Ova snažna anksioznost – pre nego sam simptom – izaziva ogroman stres koji vam kvari kvalitet života.

Simptomi hipohondrije uključuju preokupaciju idejom da ste ozbiljno bolesni, koja je bazirana na normalnim telesnim senzacijama (npr. glasan stomak/creva) ili malim signalima (kao što je mali osip).

Simptomi mogu uključivati:

– Preokupiranost strahom od dobijanja ozbiljne bolesti,

– Briga da mali simptomi i telesne senzacije znače da imate ozbiljnu bolest,

– Lako se uznemirite u pogledu statusa vašeg zdravlja,

– Medicinski testovi i lekari ne mogu da vas razuvere u to što verujete,

– Jaka briga o specifičnoj bolesti i strahu od razvoja iste jer već postoji u porodici,

– Sve prethodno pomenuto ugrožava normalno funkcionisanje,

– Stalno proveravanje tela kako bi se pronašli znaci bolesti,

– Stalna poseta lekaru radi uveravanja ili pak potpuno izbegavanje medicinske pomoći zbog straha od dijagnoze ozbiljne bolesti,

– Izbegavanje ljudi, mesta ili aktivnosti zbog straha da se ne razbolite,

– Konstantno pričanje o svom zdravlju i bolestima,

– Stalno pretraživanje interneta radi pronalaženja uzroka i simptoma potencijalne bolesti.

Hipohondrija obično počinje u ranoj zrelosti i može se pogoršavati s godinama. Za starije ljude, ovo se najčešće odnosi na strah od gubljenja pamćenja.

Faktori rizika za razvoj hipohondrije uključuju:

– Period stresa,

– Pretnja od ozbiljne bolesti za koju se ispostavilo da nije toliko ozbiljna,

– Istorija zlostavljanja u detinjstvu,

– Ozbiljna bolest u detinjstvu ili roditelj s ozbiljnom bolešću,

– Osobine ličnosti, kao što je tendencija prema brizi,

– Preterana upotreba interneta za teme koje se tiču zdravlja.

Komplikacije koje mogu nastati kao posledica hipohondrije:

– Problemi u odnosima ili u porodici jer preterana briga ume da frustrira druge,

– Problemi na poslu zbog stalnog odsustva,

– Problemi u svakodnevnom funkcionisanju,

– Finansijski problemi zbog stalne posete lekaru i plaćanja medicinskih računa,

– Razvoj drugog mentalnog poremećaja poput anksioznosti ili depresije.

Prevencija

Malo se zna o prevenciji hipohondrije, ali sledeći predlozi vam mogu biti od pomoći:

– Ukoliko sumnjate da imate problem s hipohondrijom, potražite stručnu pomoć što je pre moguće kako biste zaustavili pojačavanje simptoma i dalje urušavanje kvaliteta vašeg života.

– Naučite da prepoznate kad ste pod stresom i kako vam stres utiče na telo.

– Držite se plana koji ste zacrtali kako biste sprečili pogoršanje simptoma.

Kada potražiti pomoć?

Pošto simptomi mogu da budu povezani sa zdravstvenim problemima, bitno je da se prvo uradi pregled s lekarom. Ukoliko vaš lekar veruje da imate hipohondriju, on ili ona vas može poslati profesionalcu iz oblasti mentalnog zdravlja.

Šta ako neko meni blizak pati od hipohondrije?

Bliski ljudi koji pate na ovaj način mogu da nam donesu mnogo problema. Ponekad podrška ovom stavu može da pogorša stvari. Sve ovo izaziva frustraciju i izaziva stres porodici i u odnosima. Ohrabrite voljenu osobu da potraži pomoć profesionalca kako bi naučila kako da se nosi s hipohondrijom.

Opsesivno-kompulzivni poremećaj – kad nas neželjene misli i neodoljive akcije preuzmu

Opsesivno-kompulzivni poremećaj jeste pokušaj da se stiša anksioznost kroz brojanje i/ili korišćenje ritualizovanih aktivnosti. Ovo je poremećaj kod koga osoba ima nekontrolisane ponavljajuće misli (opsesije) i ponašanja (kompulzije) za koje oseća prisilu da ih ponavlja stalno. Uverena je da postoji pravi način da se nešto uradi, odnosno tačna procedura.

Posledica ovoga je

– umesto doživljavanja sopstvenih potreba zadovoljenje se pronalazi u rutini,

– donošenje odluka je znatno otežano i odugovlači se,

– preterano žaljenje na druge.

Opsesivno-kompulzivni poremećaj (prisilna neuroza) jeste najteži neurotički poremećaj. Veoma je težak i ponekad hendikepirajući. Može se javiti na neurotskom, graničnom i psihotičnom spektru funkcionisanja. Iako ga svi dijagnostički sistemi razlikuju od psihotičnog iskustva, opsesivno-kompulzivno iskustvo može biti blisko psihotičnom ili pak može biti poslednji zid odbrane od psihotičnog.

Opsesivno-kompulzivni poremećaj treba razlikovati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja ličnosti.

Lečenje uključuje farmakoterapiju i psihoterapiju.

Posttraumatski stresni poremećaj

Posttraumatski stresni poremećaj jeste emocionalno oživljavanje traume iz prošlosti kao da se dešava sad.

Posttraumatski stresni poremećaj uključuje produženi period ekstremnog stresa ili bori se ili beži odgovora koji se redovno pojavljuju bez obzira na odsustvo stresora. Ponekad ljudi razviju Posttraumatski stresni poremećaj nakon doživljavanja traume kao što je seksualni napad na njih ili njihove voljene.

Fobije i poremećaji povezani s fobijama

Fobija je intenzivan strah ili averzija prema specifičnom objektu ili situaciji. Iako strah u određenim okolnostima može delovati realistično, strah koji osobe s fobijama doživljavaju premašuje proporcije stvarne opasnosti izazvane od strane situacije ili objekta.

Osobe s fobijom:

– Mogu imati iracionalnu ili preteranu brigu o susretu s objektom ili situacijom.

– Preduzimaju aktivne korake kako bi izbegli taj objekat ili situaciju.

– Doživljavaju momentalnu intenzivnu anksioznost pred susret s objektom ili situacijom.

– S ogromnom anksioznošću podnose neizbežnost susreta s objektima i situacijama.

Postoji nekoliko tipova fobija i poremećaja vezanih za fobije.

Specifične fobije (ponekad nazvane i jednostavne fobije)

Kao što i samo ime kaže, odnose se na specifičan objekat ili situaciju. Primeri specifičnih fobija uključuju strah od:

– Letenja,

– Visine,

– Određenih životinja, kao što su pauci, psi ili zmije,

– Primanje injekcija,

– Krvi.

Specifične fobije se prilično uspešno tretiraju psihoterapijom. O ovome ću uskoro napisati poseban članak.

Socijalna fobija – više od stidljivosti

Mnogi klijenti se iznenade kad čuju da imaju dijagnozu socijalne fobije. Štaviše, prema podacima Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje u SAD-u čak 18% populacije pati od ovog poremećaja. Od njih 63% ne dobija nikakav tretman, a 34% ne dobija adekvatan tretman.

Mnoge osobe koje pate od socijalne fobije pretpostavljaju da su samo stidljive, introvertne ili tihe, dok ih drugi doživljavaju kao čudne ili da nemaju dovoljno socijalnih veština.

10 znakova koji mogu ukazivati da patite od socijalne fobije i da niste samo stidljivi:

1. Preskačete događaje koji vas interesuju samo zato što mislite da ćete se osećati neugodno.

Rešili ste da krenete na ples, ali sve vreme razmišljate koliko ćete glupo izgledati, pa na kraju ne odete. Iako znate da ni drugi ne umeju da plešu, pretpostavljate da će oni izgledati manje komično od vas. Ako ovo, ne daj bože, uključuje i neku vrstu nastupa, još više ste prestravljeni da odete.

2. Slično je kad odlučite da vas nešto zaista ne interesuje jer mislite da ćete se osećati neugodno.

Ovo je slično kao primer s plesom, jedino što ovde ubedite sebe da je ples generalno besmislen. U srcu znate da bi vam bilo zabavno, ali to sklanjate cinizmom i sarkazmom.

3. Kad god promenite nešto u izgledu, preplašeni ste da izađete i sretnete ljude.

Frizer vas je ošišao više nego što ste želeli, vi automatski pretpostavljate da će vas ljudi zadirkivati, pa makar u svojim glavama.

4. Ne očekujete da bilo ko bude prijatelj s vama.

5. Imate milion izgovora zašto ne idete na dejt.

Imate listu razloga zašto ne biste nikome trenutno dali šansu. Potiskujete osećanje usamljenosti, razmišljajući da se tako mora živeti.

6. Verujete da vas kolege tajno preziru.

Svi oni deluju kao da se slažu. Kad uđete u prostoriju, možete se zakleti da kolutaju očima ili da vas žale. Počinjete da izbegavate zajedničke prostorije.

7. Beskonačno dugo ispravljate status za društvenu mrežu pre nego što ga konačno objavite.

Ekstremno ste zabrinuti šta će ljudi misliti o tome što ste objavili. Ne želite da ispadnete glupi, neinformisani ili očajni. Vreme provodite birajući prave emotikone, a na kraju opet razmišljate kako su vaši postovi patetični.

8. Ponašate se drugačije kad ste anonimni.

Osećate ogromno olakšanje dok ste anonimni na internetu (bilo kroz igrice ili komentare). Čini vam se da je ono što zaista jeste vi najlakše izraziti pod plaštom anonimnosti. To je i jedino vreme kad ne brinete da li će vas ljudi osuđivati.

9. U toku odrastanja smatrali ste da je strah od osude drugih normalan.

Ako su vaši roditelji socijalno anksiozni, velika je verovatnoća da ćete odrasti plašeći se socijalnih situacija – ili maskirajući taj strah prezirom prema socijalizaciji – normalan sam i nema razloga za zabrinutost.

10. Ponekad se pitate kakav bi vaš život bio da imate više samopouzdanja.

A onda zaključite da je to nemoguće iz ovog ili onog razloga. Osobe sa socijalnom fobijom često se osećaju zarobljeno u svojim životima. Za njih su drugi ljudi nezamislivo bezbrižni. Ovo može voditi osećanjima tuge, bespomoćnosti ili čak depresije.

Šta možete preduzeti

Osobe sa socijalnom fobijom imaju intenzivan strah od procene drugih ljudi u socijalnim situacijama i situacijama u kojima nešto rade. Prestrašene su potencijalnim ponižavanjem ili sramotom. Ova anksioznost može biti ekstremna do mere sprečavanja sposobnosti da se socijalizuje, izlazi, putuje. Više o potrebi da se po svaku cenu morate dopasti drugome piše u drugom delu ovog teksta, o psihoterapiji anksioznosti.

Većina osoba koja pati od socijalne fobije previše je fokusirana na sopstveni socijalni učinak.

Često je skretanje fokusa sa sebe na nekog drugog ko se u tom trenutku čini pristupačnim dovoljno da problem u toj situaciji nestane.

Ukoliko vam bilo koji od ovih opisa zvuči kao vi, savetujem vam da potražite tretman za svoju socijalnu fobiju. Ne dozvolite svojoj socijalnoj fobiji da vas zarobi u životu koji ne želite, samo zato što nemate drugih opcija.

Psihoterapija može umnogome pomoći u razrešavanju socijalne fobije.

Agorafobija

Plašite se i izbegavate mesta ili situacije koje vam mogu izazvati paniku ili osećaj zarobljenosti, bespomoćnosti i postiđenosti. Najčešće je to strah od javnog prevoza, bivanje na otvorenom ili u zatvorenom prostoru, čekanje u redu ili bivanje u gužvi.

Agorafobija često ide zajedno s paničnim poremećajem. Na primer, ako se panični napad desi na određenom mestu, osoba koja pati može nadalje izbegavati to mesto i razviti agorafobiju. U ekstremnim slučajevima osoba koja pati može da čitav prostor van svog doma doživljava kao prostor anksioznosti. 

Psihoterapija može pomoći kod agorafobije.

Psihoterapija anksioznosti

Životna iskustva mogu biti izazov ili poziv i inspiracija za rast i razvoj.

Svima nama je potrebna podrška kako bismo mogli da funkcionišemo u svetu.

Anksioznost je uzbuđenje bez podrške. To je kao da pokušavate da potrčite bez dovoljno vazduha uz malaksale mišiće.

Šta znači podrška u relacionom pristupu? To ne sme biti nešto što jedna osoba daje drugoj. U relacionoj teoriji podrška je uvek uzajamni odnos.

Podrška znači orijentisanje sebe u svetu na način da te svet podrži. Recimo, mogu da stojim na način da gravitacija podržava dobar ali fleksibilan kontakt s podlogom i tako mi pomogne da se krećem i delam, ili mogu da stojim na takav način da me gravitacija opterećuje, usporava i otežava mi kretanje.

Prema ljudima mogu da se ophodim tako da znaju ko sam i koje su mi namere. Tada će oni koji imaju slične vizije postati deo moje podrške, dok će oni koji imaju suprotan pogled otpasti.

Biti podržan za bilo koji značajan poduhvat samo po sebi je rizik (ponekad mali, ponekad veliki).

Ako napravim korak, rizikujem da me zemlja na koju kročim ne podrži i da ću pasti (što i nije toliko veliki rizik), ali ako želim da se zauzmem za nešto, to često donosi veliki rizik.

Mnogi ljudi pre biraju da sakriju šta im je bitno kako bi se uklopili. Problem s ovim je što postoji pozadinska anksioznost koja kaže “ako bi stvarno znali ko sam, ne bih im se svideo”.

Zašto potražiti pomoć

Najčešće konstatacije koje dobijem od klijenata kada dođu na terapiju jesu: Nemam razloga da budem uplašen. I svi mi to kažu. Ovo je nešto što sam sebi radim i potpuno je iracionalno.

Problem s anksioznošću jeste to što, ukoliko pokušavate da je poništite, ona će izbiti u mnogo strašnijem obliku na drugom mestu, a vi nećete naučiti lekciju koju samo život može da vam pruži.

U potpunosti se odreći anksioznosti znači odreći se slobode i autentičnosti.

Znate ono kad se uplašimo da je neko možda u sobi: jedini način da otklonimo taj strah jeste da upalimo svetlo i proverimo da li stvarno nekog ima – ali to je zastrašujuće jer neko stvarno može biti u sobi i napasti nas. Ono što terapeut omogućava u ovoj fazi jeste podrška da klijent nije sam kad upali svetlo.

Prednosti anksioznih osoba

Osobe koje vide potencijalnu opasnost u svetu i odgovor im bude anksioznost, iako vide samo jedan deo istine, imaju više potencijala da uđu u taj svet od onih koji su kreirali bezbedan i predvidiv svet gde ništa ne može da uđe osim ako se prvo ne dezinfikuje i pretvori u nešto bezbedno, predvidivo, s čim je lako nositi se.  

Ljudi su spremni na različite manevre kako bi sačuvali ideju o svetu kao predvidivom i bezbednom mestu.

Drastičan primer ovoga je kod zlostavljanja kad dete misli da je ono krivo za zlostavljanje, a ne zlostavljač, i na taj način čuva iluziju da je svet bezbedno mesto.

Da biste mogli da uživate u životu i da se igrate u svoj njegovoj neizvesnosti, potrebno je da napravite prostor za uzbuđenje. Ovo, naravno, ne znači da treba da budete preplavljeni anksioznošću i panikom večno.

“Opuštenost je precenjena. Kad ste uzbuđeni to znači da nešto želite. Bez napetosti nema tanga i džeza.” Peter Filipson

Knjige samopomoći, konzumerizam i uspeh kao načini bežanja od anksioznosti

Zato za promenu možemo biti oprezni kad maštamo o svim stvarima koje bi nam donele mir. Možemo im težiti, ali ne iz razloga rešavanja anksioznosti.

Pošto nas mučnina anksioznosti iscrpi, mi prirodno fantaziramo o stvarima koje će nam konačno doneti smirenost.

Ove fantazije su najčešće o sledećim idealima:

1. 1. Putovanjima – koja će nam konačno podariti mir pod sunčanim nebom, na plaži udaljenoj satima odavde, toplom vodom koja nam dodiruje tabane i pogledom od kog zastaje dah. Samo da izdržimo još nekoliko meseci…
   2. Domu – ako imamo kuću ili stan kakav smo oduvek želeli, bez loma i gužve.
   3. Poziciji na poslu – ako dosegnemo pravu poziciju za sebe na poslu, gde ćemo biti poštovani i svi će nam aplaudirati.   
   4. Da upoznamo ljubav svog života – nekog ko će nas konačno razumeti, s kim neće biti sve tako teško, u čijim ćemo očima i zagrljaju zaboraviti na sve muke ovog sveta.  

A opet, bez obzira na trud uložen da se ovi ciljevi dosegnu, nijedan od njih neće nam ispuniti očekivanja u vezi s anksioznošću.

Biće anksioznosti na plaži, u savršenom domu, nakon prodaje kompanije i u zagrljaju svakog koga ste uspeli da zavedete.  

Čak i tajkuni i zaljubljeni parovi pate.

I dok nam potrošačka kultura govori da ćemo konačno biti ispunjeni kad kupimo tu narednu stvar, a neke druge filozofije da je ključ u disciplini (konfučijanizam) i samodisciplini (stoicizam), Alber Kami smatra da mi u stvari nikada nećemo biti potpuno zadovoljni.

Još bitnije od toga, Kami smatra da i ne treba da budemo zadovoljni. Glad za nečim više nije znak nezahvalnosti, nedostatka ili moralne slabosti, već zdrav prirodni instinkt.

Na kraju krajeva, šta bi bilo s nama ako bismo dobili sve ono što smo želeli?

Šta ako smo se skrasili i stvorili savršenu porodicu? Šta ako smo završili tu knjigu i bila je sjajna kao i uspeh o kome smo sanjali? Šta ako smo ostvarili svaki cilj koji smo zacrtali? Možemo li očekivati da će to zadovoljstvo trajati zauvek? Možemo li biti srećni sad kad nemamo čemu da težimo dalje?

Mi možemo izbeći anksioznost ponašajući se kao da nismo mi ti koji zaista donose odluku, i da se pridružimo masi kao da nemamo izbora. Žan-Pol Sartr to naziva “lošom verom” i zaista je uspeo da vidi kako poricanje odgovornosti vodi nacističkoj okupaciji Francuske, njegovom pritvoru i kasnije tome da postane člana pokreta otpora.

“Odreći se dela sebe zarad umanjenja anksioznosti ravno je umreti živ.” Alber Kami

Niste i ne morate biti sami

Umesto da posmatramo anksioznost kao privatnu agoniju pojedinca, možemo joj se zajedno smejati i uživati u jedinstvenosti brige za svoje postojanje u ograničenom vremenu na ovoj planeti.

Možemo prigrliti anksioznost, ali ne na isforsirano intiman način modernog grljenja, već na smirujući način nudeći i sebi i drugima utehu za brutalnu činjenicu života na Zemlji.

Svako pati sam, na neki način, ali se bar možemo držati za ruke s prilično sličnim, namučenim, iščašenim i povrh svega anksioznim komšijama.

Takođe bismo mogli sebe poštedeti tereta usamljenosti jer uverenje da smo mi jedini anksiozni ne može biti dalje od istine.

Svako je anksiozniji od onoga što je spreman da prizna.

Geštalt pristup sve posmatra kao fenomen polja. Nije sam pojedinac anksiozan, već je to posledica okolnosti gde je pojedinac manifestacija anksioznosti polja. 

Kako psihoterapija može da vam pomogne

Ne postoje dve iste osobe, pa tako svakom klijentu prilazim na drugačiji način. Uvek polazim od toga da istražim kako klijent i ja zajedno kokreiramo anksiozno iskustvo.

Zajedno s klijentom istražujem u kojoj se oblasti svog funkcionisanja odrekao izbora, odnosno šta je naučio da ne veruje svetu. To je oblast u kojoj se verovatno ponaša i doživljava svet na nepromenljiv način, ograničavajući svoju svesnost na oblasti koje podržavaju taj način.

Pre svega nastojim da što bolje razumem funkciju simptoma s kojima mi klijent dolazi.

Simptom je reč koja traži rečenicu.

Ključno je da ne bežimo od osećanja anksioznosti ili da ne pokušavamo da istu stišamo jer bi to značilo anesteziranje uzbuđenja. Anesteziranje na duže staze nije delotvorno i vodi daljoj izolaciji od sveta.

Pravljenje tla koje nas podržava u izborima 

Kad govorimo o izborima, mi ne govorimo samo o izborima koji se tiču ovog trenutka. Govorimo o izborima koji će imati dalekosežne posledice na budućnost i našu orijentaciju u budućnosti. Izbori su deo nas i ono što mi jesmo.

Tri povezane oblasti koje definišu naše izbore jesu uverenja, vrednosti i privrženost.

Istraživanje uverenja

Uverenja su naša verovanja o tome šta je istina o nama i svetu oko nas.

Da li verujemo da ljudi samo žele da iskoriste jedni druge? Ili možda da smo mi neko ko ima puno prijatelja koji su uvek tu da mu priskoče i zbog toga možemo da se izvučemo iz svake situacije?

Uverenja imaju ogoman uticaj na odluke i izbore koje pravimo iz trenutka u trenutak.

Uverenja nam mogu pružiti podršku ili pak nestabilnost u svemu što radimo.

Paradoksalno, teže je opovrgnuti uverenja koja vode daljoj anksioznosti i nesigurnosti od onih koja vode većoj sigurnosti.

Primer: Ako sam generalno siguran i prijatelj me izneveri, imaću dovoljno podrške od sebe i drugih da promenim mišljenje o toj osobi. Međutim, ako generalno ne verujem ljudima, a neko je fin sa mnom, vrlo verovatno ću tražiti koji se stvarni razlog krije iza tog finog ponašanja, pre nego što ću preispitati svoj pogled na svet.

Uverenja su značajan deo pozadine koji je poput tla i može da nam daje oslonac i sigurnost ili može da bude minsko polje.

Lakše je te teritorije ispitati zajedno.

Istraživanje vrednosti

Vrednosti su nama prihvatljivi načini ophođenja i komuniciranja s drugima.

Vrednosti mogu biti u skladu s našim uverenjima ili možemo usvojiti uverenja koja će nam dozvoliti da se na određen način ponašamo. Ili pak način na koji se ophodimo prema ljudima može biti u suprotnosti s našim uverenjima (upoznao sam gomilu ljudi koji mnogo manje brinu o ljudima, iako imaju uverenja koja su drugačija od toga).

U svakom slučaju, vrednosti imaju ogroman uticaj na naše izbore.

Mnogim ljudima vrednosti omogućavaju visok stepen slobode da improvizuju u novonastaloj situaciji.

Drugi su pak rigidni i poznaju “pravi i jedini način” za suočavanje s izazovima.

Ovde postoji pregovaranje između spontanosti i autonomije, biti nepredvidiv ili pak predvidiv.

Istraživanje privrženosti

Privrženost podrazumeva naše odnose s prijateljima, partnerima, roditeljima i decom.

Takođe uključuje i mesto gde živimo, naš posao i druge aktivnosti poput hobija, kulture kojoj pripadamo, naše planove – šta i kako želimo da radimo, ljude koje ćemo sresti na tom putu i kako ćemo se prema njima ponašati.

Sve ovo formira čvrstu podlogu predvidljivosti na koju se možemo osloniti.

U najboljem slučaju, ova podloga privrženosti daće nam dovoljno podrške da više rizikujemo: da budemo iskreniji, da ulazimo u fizičke i seksualne kontakte.

Kad nam ova podloga bude oduzeta, kao što je, recimo, slučaj s raseljenim licima, ljudi doživljavaju gubitak sebe kao celine i imaju osećaj da nisu deo sveta.

Naše privrženosti utiču na svet kao što svet utiče na našu privrženost.  

Bitno je da ne zaboravimo da ono što činimo ne mora nužno da se poklapa s našim planovima.

Svet je savez haosa i reda

Iako smo prilično sigurni u svoja uverenja, ona stalno padaju i bivaju oborena.

Dovoljno je da naiđu situacije u kojima su nam vrednosti suprotstavljene jedne drugima da iste počnemo da preispitujemo.

Što se privrženosti tiče, ljudi koje volimo neočekivano umiru, promeni nam se radno okruženje ili nas više ne želi, razboleli smo se ili smo raseljeni.

Najbitnija stvar u vezi s velikim životnim krizama jeste to što se sistem uverenja i slika o sebi više ne uklapaju. Identitet i slika o sebi kreću da se raspadaju jer se više ne uklapaju s onim šta se događa.

U tom trenutku više nije bitno da li je slika o sebi ili ideja bila tačna ili netačna, ona je poslužila svrsi i davala je predvidivost i sigurnost. Zato napuštanje ovog starog načina donosi neizvesnost, konfuziju, pa čak i strah. Čak i stvari koje su ranije doživljavane pozitivnim sada mogu znatno da uznemire.

Mi gradimo svoj svet oko nas (čak i ako doživljavamo taj svet kao mesto gde smo mi pasivni pratioci zahteva tog sveta) i učimo iz iskustva.

Preispitivanje dopadanja po svaku cenu – Svaki korak može biti pogrešan

Određeni broj klijenata koji ima neki anksiozni poremećaj ima potrebu da se po svaku cenu dopadne drugima. Pronalaženje podrške u dopadanju drugima ima ogromna ograničenja jer je to emocionalni odgovor za koji očekujemo da varira iz situacije u situaciju.

Nema smisla, pa čak i u najintimnijim odnosima da se ljudi dopadaju jedni drugima sve vreme.

Potreba za stalnim dopadanjem budi ogromnu anksioznost jer se odnos ne bazira na privrženosti već na postupcima, a onda svaki korak može biti pogrešan.

Štaviše, najčešće je unutar bliskih odnosa, recimo između roditelja i dece, najbitnije šta se dešava u odnosu za vreme konflikta, nedopadanja ili čak mržnje.

Na psihoterapiji klijent uči da dopadanje nije jedini mod bliskog odnosa i da se mnogo više bavimo privrženošću nego oslanjanjem na dobra osećanja i dopadanje.

“Odnos ili sigurnost? Vi birate!” Peter Filipson

Vraćanje igre u život

Igra novorođenčadi je obično igra rukama i nogama, pravljenje grimasa i zvukova. Ona tako stvaraju sopstveni jezik i izražavanje.

Ovo se dalje razvija u igru s roditeljima. Dete baca stvari, roditelji ih sakupljaju.

Zatim ide igranje vidiš me – ne vidiš me i žmurke kad dete razvija konstantnost objekta (odnosno “mama, da li postojiš i kad te ne vidim”).

Igre koliko daleko mogu da odem ili šta se dešava ako…

Igre mame i tate, doktora i pacijenata, kauboja i Indijanaca… Igre hajde da se pravimo da je ova kutija raketa…

Takmičarski sportovi, stvaranje i razbijanje prijateljstava, tuče, zajedničko pravljenje stvari. Pravljenje kulture s drugima.

Kako dete odrasta, sve ove veštine stapaju se u razvojnu sposobnost da se ono oseća udobno u mnogim različitim okolnostima, da zna šta želi, da razvije identitet i da spozna posledice svog različitog ponašanja.

Učimo da igramo mnoge uloge i da razvijamo svoje preferencije. U igri možemo da iskoračimo iz svakodnevnih uloga i da postanemo nešto drugo.

Neuroza je gubitak sposobnosti da se igramo u određenoj oblasti naše aktivnosti. Psihoza je zaglavljenost u određenoj igri.

Kad smo neurotični, trudimo se da određene oblasti držimo previše predvidivim. U tim oblastima nepoznato se čini kao opasnost koju treba izbeći.

Jedna od svrha terapije jeste da podrška klijentu da rizikuje s haosom i nepoznatim.

Preuzimanje odgovornosti i aktivna uključenost u sopstveni život i svet od centralne su važnosti. Značajne posledice preuzimanja slobode i odgovornosti za tu slobodu jeste gubljenje sigurnosti. Umesto da se osiguramo fantazijama, filozofijama, luksuzom, mi postajemo svesni šta jesmo praveći izbore bez garancije da su oni dobri i znanja šta će se sledeće desiti.

Zato je anksioznost sastavni deo bivanja u svetu. Sve što uradimo jeste ostvarivanje nas samih, odnosno akt odvajanja (Sartr to zove “negacijom”) od ostatka sveta, koji će pak odgovoriti na način koji ne možemo potpuno predvideti. To ne znači da smo mi esencijalno odvojeni od ostatka sveta.

Paradoksalno, ako budemo to što jesmo, čin biranja će biti manje radikalan korak.

Tolerisanje neizvesnosti – jedini način da ostanemo otvoreni prema svetu i partneru

Za kraj ovog dugog teksta delim s vama reči jednog njujorškog geštalt terapeuta koga sam imao čast da upoznam na kongresu u Zagrebu.

“Kad se rodimo, zavisimo od sredine koja nas neguje i čuva. Ali kako rastemo, ukoliko želimo da budemo ispunjena i kreativna ljudska bića, mi počinjemo da doživljavamo neizvesnost. Jer život je pun misterije: misterije naše sujektivnosti, da postoji tamo bilo šta, drugog. Sve ove neizvesnosti.

Ljudi gledaju u budućnost i vide da je neizvesna. Mi pogledamo u neizvesnu budućnost i kažemo: O, znam šta je, to je bog. Ili je to nesvesno. Teško je ostaviti nepoznato nepoznatim i tolerisati neizvesnost.

Ja sam završio fiziku i matematiku. Valjda sam hteo da saznam istinu i da mi svet bar malo bude predvidiv. Ubrzo sam shvatio da me to ne ispunjava pa sam završio književnost. Predavao sam književnost deset godina. Valjda sam do tada naučio da donekle tolerišem neizvesnost. Na kraju sam postao geštalt terapeut. Čini mi se da je moj razvojni put išao od potpune izvesnosti do tolerancije neizvesnosti.

Kad god neko postane anksiozan ili depresivan, odmah mu se prepisuje anksiolitik ili antidepresiv kao da je to nešto čega se treba rešiti.

Anksioznost je ljudsko stanje koje je potrebno tolerisati malo više nego što mislimo da možemo, odnosno: toleriši neizvesnosti malo više nego što misliš da možeš jer te to otvara ka mogućnostima kreativnosti, znatiželje, otkrivanja, odnosa, čak i voljenja!

Voleti nepoznato kod drugog sastavni je deo ljubavi. Nije u ljubavi sve predvidivo.

Verujem da psihoterapija ima zadatak da sačuva neizvesnost i misteriju tako što će pomoći ljudima da tolerišu neizvesnost i ostanu otvoreni, a ne zatvoreni.”      

Michael Vinsent Miller, učenika Fritza Perlsa, predstavnik Njujorške škole geštalta, harizmatični terapeut sa preko 40 godina psihoterapijskog iskustva i autor knjige “Intimni terorizam” i “Naučite paranoidnog da flertuje”

Naslovna fotografija: Edvard Munch – Anxiety

Šta je sledeći korak

Pre nego što počnemo da radimo, imamo inicijalnu seansu na kojoj diskutujemo zašto ste se odlučili za terapiju i da li će vam ovakva vrsta usluge biti od koristi. Ovo je takođe prilika da me pitate sve što vas interesuje o psihoterapiji i što može da utiče na vašu odluku. Inicijalna seansa je prilika da i vi mene upoznate isto onoliko koliko ću i ja upoznati vas.

Dođite da se upoznamo i da vidimo kako terapija može da vam pomogne.

Popunite formular ispod kako biste me kontaktirali i ukratko opisali na čemu biste želeli da radimo.

Važno obaveštenje: Trenutno ne radim i ne odgovaram na mejlove. Napisaću obaveštenje kad opet budem počeo da radim.