Ljutnja i bes – moji saveznici


Bes je jedno od najčešćih i najsnažnijih ljudskih osećanja. Zbog toga što ne znamo kako da se ponašamo prema njemu, bes u nama izaziva neprijatan doživljaj.

Od najranijeg doba učeni smo da se čuvamo besa, i svog i tuđeg, i na taj način da ograničavamo ovu prirodnu reakciju. S druge strane, ukoliko im pristupite na pravi način, ljutnja i bes postaju deo rešenja problema, a ne problem sam po sebi.

Ukoliko želite da saznate kako ljutnja može da bude vaša pokretačka snaga za kvalitetnije odnose, ličnu i socijalnu promenu, onda je ovo tekst za vas.

Tema teksta je zahtevala da on bude obiman, što je posledica mog višegodišnjeg istraživanja teme ljutnje. Prva polovina teksta jeste teorijski opis ljutnje kao prirodne emocije koja nam je neophodna, dok drugi deo sadrži praktične savete kako da izađete na kraj s ljutnjom u svakodnevnim odnosima (u porodici, na poslu, s partnerom). U tekstu je i dosta praktičnih vežbi svesnosti koje možete odmah da isprobate i primenite. Te vežbe su obeležene kurzivom.

– Jer, ako vam je teško da izrazite ljutnju, kako onda možete da se sretnete s nekim ko izražava ljutnju?

– Ako se plašite svoje ljutnje, kako ćete se onda postaviti prema nekome ko se ne boji snage svoje ljutnje?

– Ako potiskujete svoju ljutnju, da li onda ne dozvoljavate drugima da se naljute na vas?

Ljutnja, tuga, strah i radost jesu osećanja koja su nam prirodna isto koliko su nam prirodni disanje i hranjenje. Ako želite da budete potpuna ljudska bića, to je jedino moguće ako doživljavate sve svoje emocije.

9 mitova o ljutnji

  1. ljutnja je loša
  2. žene ne treba da se ljute
  3. za muškarca je prirodno da bude agresivno ljut
  4. ljutnja je destruktivna i može da povredi
  5. kada smo ljuti, mi tada razmišljamo i ponašamo se iracionalno
  6. ljuti ljudi su van kontrole
  7. ljutnja je greh
  8. ljutnjom se ne postiže ništa
  9. ako se naljutiš na roditelje, to znači da ih ne poštuješ

 

Primer: bahati kolega na poslu

Zamislite sledeću situaciju: vi ste na sastanku. Kolega s posla na oštar način iznosi kritiku o vama. Isprva ne možete da verujete šta čujete, onda počinjete da osećate ljutnju, da biste na kraju ključali od besa.

Lutate mislima i niste u stanju da pratite sastanak. Iz nekog razloga ne uspevate da porazgovarate s kolegom o tome kako se osećate i nakon radnog vremena nespokojni i uznemireni odlazite kući. Ostatak dana provodite razmišljajući o tome šta se desilo. Ova situacija vam crpi energiju.

Primer: bahati vozač vas je isekao u vožnji

Photo credit: Vladimir Jovanović

Ukoliko ste vozač, bar jednom vas je vozač iz suprotne trake isekao i zauzeo vaše mesto ne vodeći računa o tome da li sebe i vas na taj način dovodi u opasnost.

Recimo da ste posle tog incidenta otišli direktno kući i izvikali se bez nekog određenog razloga na osobu s kojom živite.

Uzrok ljutnje u ovoj situaciji jeste onaj koji vam je isekao put, ali je osoba na koju vičete objekat vašeg besa. Neretko su ljudi koji prime našu ljutnju naši najbliži koji nemaju nikakve veze sa situacijom koja nas je naljutila. Ovakvo premeštanje ili istovaranje ljutnje nažalost uobičajeno je i svako se od nas zbog ovoga nekada našao u situaciji da bude izvršilac ili žrtva ovog fenomena.

Ono na čemu insistiram i što ću ovim tekstom pokušati da vam prenesem jeste da je ljutnja sastavni deo ljudskog emocionalnog funkcionisanja i da je naša reakcija na ljutnju ono što ovu emociju čini problematičnom.    

Mi nismo odgovorni za ono šta osećamo, ali smo odogovorni za ono šta radimo s tim kako se osećamo.

Ukoliko ne znate da prepoznate i izrazite emociju ljutnje na pravi način, postoji opasnost da na duže staze razvijete različite emocionalne teškoće, ili čak u ozbiljnijim slučajevima neki poremećaj. Ukoliko okrećete ljutnju prema sebi, dovodite sebe u opasnost da budete preokupirani krivicom, a na duže staze sve to može da preraste u depresiju.

Ljutnja i bes nisu baš popularne teme u psihologiji. Izgleda da se mi psiholozi radije bavimo temama kao što su anksioznost, fobija, depresija…

 

Klasični načini rada s ljutnjom i besom

Kontrola besa, anger management, bes nakon raskida veze, kako kontrolisati emocije, napadi besa kod odraslih, kako kontrolisati bes, kako smiriti nervozu, napadi besa kod dece i još dosta toga jesu ideje koje ljudi imaju na umu kada razmišljaju o ovoj temi. Ima nečeg u tome kada kažemo raditi na ljutnji. Kao da je to stvar s kojom treba raditi, a ne jedna od naših osobina.

Glavni nedostatak svih klasičnih načina jeste što imaju za cilj otpuštanje i rešavanje ljutnje, odnosno prebacivanje energije na nešto drugo s ciljem da se na kraju ne bude ljut.

 

Zašto udaranje u džak ne rešava ništa?

Znate kad ste nervozni pa se fizički ispraznite tako što udarate u džak ili se izvičete? To se zove katarza i na duže staze nema previše smisla jer ćete osetiti trenutno olakšanje, ali ništa nećete rešiti.

Neki terapeuti, čak i u svetu geštalta, podržavaju ljude da udaraju jastuke ili glasno viču, iako je osnivač geštalt psihoterapije Fric Perls vrlo jasno rekao: „Katarza je smeće“.

Sliku koju želim da vam predstavim jeste ekspres lonac s plamenom ispod sebe. Para pokušava da pobegne, ali biva zaustavljena.

Naravno, vi možete da podignete poklopac ponekad i pustite da para izađe (to bi bilo vikanje, udaranje u vreću, udaranje jastuka), ali plamen i dalje ostaje, a čitav lonac se osušio jer je sve isparilo i ništa se nije promenilo. Taj plamen je vaša životna energija.

S druge strane, para koja hoće da pobegne u stanju je da pokreće vozove.

Zašto biste onda želeli da podignete poklopac i pustite da sve ispari umesto da tu energiju iskoristite za nešto konstruktivno? Ono što sam radeći s klijentima na ovoj temi otkrio jeste da je najčešći razlog „podizanja poklopca“ strah od izražavanja ljutnje u odnosima.

 

Grafik bazičnih emocija

 

Udaljiću se nakratko od ljutnje kao izdvojene emocije i pokušaću da joj dam značenje u kontekstu teorije emocija iz geštalt relacione perspektive.

Kada počnete da se fokusirate na nešto, vaša energija raste. I ta energija je esencijalno ono šta je emocija. Usmerava vas. Emocija vam na fizički način kaže šta osećate o nečemu i u kom smeru želite da se krećete.

Reč emocija sadrži reč motion (eng. kretanje). U latinskom je isti koren reči. 

Sve bazične emocije možemo posmatrati u koordinatnom sistemu gde je jedna osa sviđa mi se – ne sviđa mi se, a druga kretanje prema tome – kretanje od toga.

Koja bi onda bila emocija kada idemo prema nečemu što nam se sviđa? To bi bila radost.

Udaljavanje od nečega što volimo ili kad je neko koga volimo postao nedostupan ili je umro jeste emocija tuge.

Udaljavanje od nečega što ne volimo jeste strah.

I ostaje nam još jedna situacija: idemo prema nečemu što ne volimo – ljutnja.

Mi se sve vreme krećemo kroz ovaj grafik.

Ljutnju posmatramo kao kretanje ka nečemu, ali sa osećajem da ne volimo to prema čemu idemo. Naravno, ovo je pojednostavljivanje jer ako nešto ne volim, zašto bih se približavao tome? Ne svađam se s ljudima koji me ne interesuju.

Dakle, da bi vas nešto naljutilo, mora da postoji nešto u vezi s tom situacijom što vas istovremeno i privlači ili smatrate da ste s tim neizbežno povezani.

Nešto slično je Frojd rekao o strahu. Rekao je da je strah istovremeno i želja. Na primer, ne plašite se da pešačite po auto-putu iako znate da je opasno jer to nije nešto što želite da radite.

Stvari kojih se aktivno plašite jesu stvari koje biste u stvari mogli da uradite u nekom trenutku. Ne plašite se bandži džampinga jer nećete da radite bandži džamping. Ali ako kažete interesuje me bandži džamping i možda ću nekad skočiti, onda možete da postanete nervozni.

 

Zašto kontrolisanje emocija nije dobra ideja

Emocije su ekspresija nas. Ljubav je na određenom nivou „ne ostavljaj me i nemoj da umreš“.

Tuga ne znači ništa osobi koja je preminula, već je to vaše iskustvo o osobi za kojom žalite.

Zadovoljstvo je nešto što doživljavate vi, a istovremeno to može nekome da nanosi i bol.

Ono što izdvaja ovaj pristup od drugih jeste stav da mi nismo odgovorni za svoje emocije. Mi ne možemo da kontrolišemo emocije. Mi u stvari kontrolišemo kako ih doživljavamo.

I tu nastaje problem. Umesto da osetimo emociju, mi je modifikujemo kroz potiskivanje, menjanje, pogrešno shvatanje…

Emocija je sirov fizički odgovor na situaciju. Vaša odgovornost je kako ćete se poneti u odnosu na vašu emociju.

Za jednu emociju smo posebno pronašli način kako da je sakrijemo i negiramo. Pogađate – kod ljutnje.

Stvarno mi se nije jeo taj poslednji slatkiš koji je pojeo neko drugi. Baš volim što sedim kod kuće jer je kiša, a tako je lepo biti kod kuće. Zvuči poznato?

Mi možemo da promenimo strelice u onom grafiku iznad, ali ne možemo da promenimo emociju, i onda pošto ne možemo da promenimo emociju, mi menjamo percepciju ili pričamo o nečemu drugom.

Emocija nam govori gde smo i kako smo.

Ako pokušavamo da kontrolišemo emocije, to može da rezultira time da ne znamo ko smo i gde smo. 

Praktična vežba: Dok čitate ovaj tekst, primetite kako fizički doživljavate i zadržavate svoje emocije sada. Šta osećate? Kako vam je u prostoriji u kojoj ste? Kako biste mogli da se postavite tako da ta prostorija više odgovara vama? Primetite, ukoliko niste sami, kako sa svakom promenom svoje pozicije menjate i poziciju drugih ljudi, a samim tim i okruženja. 

 

Šta se sve dešava s nama kad smo ljuti

Kada smo ljuti, obrazi su nam upaljeni, usta suva i osećamo vrtoglavicu. Znojimo se, telo nam je napeto, srce lupa, ubrzano dišemo, stiskamo zube i pesnice. Oči su nam širom otvorene, nozdrve raširene a usne stisnute.

Spremamo se za akciju, za borbu. Kroz glavu nam prolazi: „Kreten! Stoka će mi platiti kad ga/je se dočepam. Kako se usudio/usudila da ovo uradi meni…“

Sve su to stvari koje se prirodno događaju kada se osećamo ugroženo. To ne znači da ne možemo naučiti kako da to direktno ili indirektno kontrolišemo.

Biće mnogo situacija u kojima je izražavanje ljutnje kontraproduktivno pa zato ove veštine mogu biti neophodne.

S druge strane, ako se ovakve situacije prolongiraju, može se desiti da naučite da kontrolišete simptome ljutnje tako što poričete da ste ljuti. Ovo je vrlo uobičajen način kod depresivnih ljudi, čije stanje može biti vrlo povezano s izbegavanjem osećanja ili izražavanja ljutnje.

Funkcija ljutnje je da nam pomogne da povratimo kontrolu nad okolnostima (i ljudima) da nama budu podesnije s ciljem da dobijemo ono što želimo.

Ja sam u poslednja 24 sata već dva puta osetio ljutnju, prvi put kad sam shvatio da sam zaboravio najbitniju stvar koju je trebalo da donesem iz drugog grada, a drugi put kada me je wireless modem izdao kad mi je bio najpotrebniji. (Sad sam stavio figuricu džedaja da silom pojačava signal pa se nadam da će to odraditi posao.)

Kada govorimo o ljutnji, mi ne govorimo samo o subjektivnom doživljaju već i o interakciji s drugima. Poreklo, smisao i razrešenje ljutnje jeste u drugima isto onoliko koliko je i u nama, a najviše je u odnosu između nas.

Ljutnja utiče na sve naše sposobnosti. Kada smo ljuti, mi drugačije doživljavamo, razmišljamo i radimo.

Čak imamo poseban rečnik za opis stanja ljutnje: „eksplodirao je od besa“ ili metafore kao što su hladno i vrelo, pa je onda hladno opis kada smo samo iziritirani, a vrelo kada „ključamo od besa“.

Boje takođe mogu biti od pomoći kada želimo da gradacijski opišemo koliko smo ljuti, pa bi bela boja mogla da opisuje oštru ljutnju koja seče i uništava, ljubičasta da opisuje bes koji nas zbunjuje i izbija na sve strane, dok bi crni gnev toliko bio povezan sa mržnjom da smo zbog njega izgubili kontakt s realnošću i vidimo samo svoje ideje. 

Praktična vežba: Zastanite nakratko ovde i napravite svoj spisak reči koje opisuju vašu ljutnju.

 

Ljutnja i komunikacija u svakodnevnom životu

Kada ste ljuti, vaš odnos prema drugima je ambivalentan. S jedne strane želite da sklonite ili čak uništite osobu koja vas ljuti, a s druge strane želite nešto od te osobe. Želite da uradi nešto za vas ili da se ponaša na neki drugačiji način.

U svakom slučaju, ljutnja je tu da vas pokrene na akciju i kontakt s drugim. Da biste bilo šta promenili, morate se konfrontirati na neki način osobi koja vas ljuti i tako joj preneti šta želite ili je ubediti u to što želite. Nužan uslov za to jeste da ta osoba bude tu i da može da vas čuje. Postoji način da se i to prevaziđe (kad osoba koja treba da vas čuje to izbegava, ili vam nije dostupna, ili je preminula), a o tome saznajte više u tekstu koji sledi.

Situacije koje su nedorečene i nedovršene uzimaju nam mnogo više energije od onih koje su zatvorene i završene. Imamo tendenciju da vrtimo po glavi sve one situacije koje nismo razrešili i koje pokušavamo da razrešimo. Terapeteuti ove situacije nazivaju nezavršenim poslovima. Setite se onog primera s početka o kolegi koji je na oštar način izneo neistine o vama.

Situacija može ostati nedovršena iz dva razloga:

  1. ili okolina nema da vam pruži to što vam je potrebno
  2. ili vi sprečavate sebe da ostvarite cilj.

 

Šta ako osoba na koju sam ljut ne želi da me čuje ili je odsutna

Postoji način kako da se to uradi i ako ta osoba nije tu (ne želi da razgovara o tome, nije prisutna ili je preminula). Za ovakve situacije koristim tehniku prazne stolice.

Ova tehnika funkcioniše tako što zamolim klijenta da na praznoj stolici preko puta sebe zamisli osobu na koju je ljuta i da mi je opiše sa što više detalja. Nakon toga pozivam klijenta da se obrati toj zamišljenoj osobi i kaže joj kako se oseća. Sledeći deo vežbe uključuje da klijent pređe na tu praznu stolicu i uđe u ulogu osobe na koju se ljuti (jako je bitna fizička promena mesta za ovu vežbu). Sada pozivam klijenta da se obrati sebi iz perspektive osobe na koju je ljuta, a zatim da se vrati na svoje mesto.

U najvećem broju slučajeva rezultat ove vežbe jeste osećanje olakšanja jer se konačno rečima iskazalo ono što se dugo držalo i zatvaranje nezavršenog posla (setite se primera s kolegom na poslu s početka teksta).

Ovo nije isto što i udaranje u džak. Kod udaranja u džak imamo samo svoju perspektivu i nekontrolisano puštanje agresije, dok ovde imamo razmenu u kontaktu.

U nekim situacijama klijent ostaje ljut na tu osobu i nakon nekoliko psihoterapijskih seansi. Tada pitam klijenta da li je ljutnja možda njegov način da ne gleda u neke druge bolne stvari. Umesto da se suoči sa životom i nastavi dalje, klijentu je lakše da, recimo, zauvek bude ljut na svog oca. Tada se fokus rada usmerava na pitanje da li je taj odnos zaista dovoljno vredan da život provedemo u ljutnji.  

Međutim, ljutnju ne koristimo uvek u službi kontakta s drugim. Mnogo češće ljutnju upotrebljavamo da bismo napravili distancu, povredili ili ranili nekoga. Osobe koje na taj način koriste ljutnju svakako treba da porade na svom načinu izražavanja ljutnje.

Ako se izvičete na nekoga na preskok, uplašićete tu osobu, ali ćete malo dobiti iz toga.

Ako pak uspete da se primirite i izrazite osećanje ljutnje na manje zastrašujuć način, osoba na koju ste ljuti može da odgovori i da se između vas stvori komunikacija.

Najčešće upravo to najviše i želite kad ste ljuti, da nekome kažete šta vas pogađa i priznate svoja osećanja. Vrlo je fustrirajuće i za vas i za drugog da se konstantno ljutite na nekog, a da nikad ne saopštite zbog čega ste ljuti i koliko je to snažno.

Obično je priznavanje i prihvatanje vašeg osećanja ljutnje od osobe na koju ste ljuti dovoljno da zatvori situaciju i da nastavite dalje.      

„Lako je poleteti u strast – svako to može – ali biti ljut na pravu osobu u pravoj meri i na pravi način – to nije lako i nije nešto što svako može da uradi.“ Aristotel

 

Ljutnja u porodici – da li pravite iste greške kao vaši roditelji

Zamislite svet u kojem nema zadržavanja emocija ili samokontrole, svet u kojem osećamo i izražavamo emocije do kraja, sve vreme. Brzo postaje jasno da bismo još živeli u pećini, a verovatno ne bismo ni preživeli kao vrsta da naši daleki preci nisu pronašli način da ograniče spontano izražavanje emocija kao što je ljutnja.

Ljudska bića su u potpunosti zavisna od socijalnih kontakata. Shodno tome našli smo načine kako da se nosimo s ljutnjom. To dosta zavisi od kulture, nacije, porodice.

Prve osobe od kojih učimo šta je ljutnja jesu naši roditelji. Od njih učimo da li je prihvatljivo i smemo li da osećamo i izrazimo ljutnju. Takođe učimo i prema kome smemo da izrazimo tu ljutnju.

Svaka porodica daje svoj primer. U nekim porodicama ljutnja je prihvaćena kao nešto prirodno i normalno. U nekim drugim porodicama ljutnja je zabranjena i njeno izražavanje se kažnjava.

Ili je situacija još komplikovanija. Nekome je dozvoljeno da oseća i izražava ljutnju, a nekome nije. Odrasli smeju da se ljute, a deca ne. Dečaci mogu da se ljute, ali ne i devojčice. Ove kontradiktorne poruke mogu da naprave veliku konfuziju.

U našem društvu je obično neprihvatljivo da devojčice imaju ljuta osećanja i da ih izražavaju. S druge strane, od muškaraca se očekuje da budu ljuti kada im potrebe nisu zadovoljene i da ljutnju izražavaju na glasan, snažan, pa čak i agresivan način.

Ono što smo naučili značajno zavisi od naših uzora (roditelja), a lekcije koje smo od njih dobili nisu uvek u skladu sa zdravim i zrelim funkcionisanjem. Još kao mali naučili smo šta je prihvatljivo našim roditeljima a šta je zabranjeno. Kako rastemo, naši stavovi se dosta oblikuju pod uticajem naših nastavnika i vršnjaka. Često te poruke budu kontradiktorne.

Na kraju nismo baš sigurni šta treba da osećamo ili mislimo. S jedne strane, prirodno smo povezani s emocijom ljutnje onda kada smo frustrirani ili kada nas ne tretiraju onako kako želimo, a s druge strane, društvo nas pritiska da tu ljutnju potisnemo. To stvara tenziju koja može da napravi svakakve probleme.

Dobar deo psihoterapijskog rada bazira se upravo na preispitivanju naših ranijih učenja kao nečeg što je samo po sebi prirodno i normalno i na eksperimentisanju s novim načinima.

Praktična vežba: Zastanite nakratko s čitanjem ovog teksta i identifikujte neka pravila i običaje za izražavanje ljutnje koja su postojala u vašoj porodici.

 

Kako uspešno komunicirati s ljutom osobom – primenite ova četiri koraka

Savet „smiri se“ ne prolazi dobro kod ljute osobe jer misli da ne primećujemo ili da poričemo njenu ljutnju.

Umesto toga primenite naredna četiri koraka baš ovim redosledom.

Prvi korak: PREPOZNAVANJE

Najbolje što možete reći ljutoj osobi jeste: Vidim da si ljut/ljuta. Kada su ljudi ljuti, prvo što žele jeste da njihova osećanja budu viđena i prepoznata.  

Drugi korak: ZAHTEVANJE

Kada je neko ljut, u sredini uvek postoji objekat ljutnje. Osoba koja je ljuta na neki način želi da promeni taj objekat ili utiče na njega. Odnosno ljuta osoba želi nešto od sredine. Ovo je odlično mesto da je upitate: Šta želiš od te osobe?

Treći korak: PREGOVARANJE

Pošto ste uvažili osećanja druge osobe i prepoznali njen zahtev, sada je pravo vreme da uđete u neku vrstu pregovaranja ili dijaloga u vezi s onim što je ljuti.

To učinite na asertivan način tako što ćete:

– govoriti u prvom licu: Ljut sam na tebe.

– izbegavati bezlične opise kao što su: Neki ljudi osećaju…

– biti vrlo određeni: Konkretno, ne dopada mi se to…

– izbegavati da dajete savete

– pomenuti problem i dozvoliti drugoj osobi da vam odgovori

– napraviti razliku između osobe i njenog ponašanja: Ne dopada mi se to što si uradio…

Na taj način demonstrirate želju za komunikacijom, poštovanje za sebe i druge i postavljate jasne granice koje su prihvatljive.

Četvrti korak: RAZREŠENJE

Ukoliko su prethodni koraci ispoštovani na pravi način, ljuta osoba je saslušana, prepoznata i uzeta za ozbiljno, ta tema može da se zatvori i da se nastavi dalje. Samo tada i jedino tada moći će da nastavi dalje. 

Ljutnja ima i pozitivnu stranu i može vam biti ogroman izvor moći za postizanje sjajnih rezultata.

Mnogi moji klijenti imaju svako pravo da budu ljuti na sve ono što im se desilo, a deo moje uloge jeste da im pomognem da to uvide i da ljutnja postane deo rešenja njihovog problema, a ne da bude problem sam po sebi.

Time što vide i priznaju šta im se dogodilo, što osete i izraze ljutnju možda ne mogu da promene prošlost, ali mogu da transformišu svoj viđenje te situacije. Umesto da ostanu bespomoćne žrtve, postaju ponosni preživeli.

 

Ljutnja u poslovnom okruženju – kako uz pomoć ljutnje zadržati kontrolu nad situacijom

Ukoliko ste neko ko je stalno u kontaktu s ljutim ljudima na poslu, primenite sledeća uputstva kako biste zadržali kontrolu nad situacijom.

  1. Sakupite što više informacija. Postavite sebi sledeća pitanja:

– Koji su znaci da kod te osobe raste ljutnja (ili potreba za nasiljem ako je agresivna)? Na primer raširene zenice ili stegnuta pesnica.

– Da li osoba koja se ljuti zloupotrebljava alkohol ili psihoaktivne supstance?

– Da li je ta osoba već pravila incidente dosad?

– Koji su najčešći okidači toj osobi?

  1. Postavite granice. Postavite sebi sledeća pitanja:

– Gde je tačno granica vaše tolerancije na ovakvo ponašanje? Kada je dosta?

– Koliko ste jasno iskomunicirali tu granicu drugoj osobi? Da li je i druga osoba svesna vaše granice?

– Kakva su pravila komunikacije na vašem radnom mestu? Potrudite se da ih upoznate kako bi vam mogla biti podrška.

  1. Uspostavite kontakt

Ljute osobe nakratko mogu da izgube kontakt s vama i sredinom i da vas uopšte ne posmatraju i ne tretiraju kao ljudska bića. Zato im ponudite kontakt, ali ne silite. To ćete najbolje uraditi tako što ćete:

– pokušati da uspostavite kontakt očima,

– aktivno slušati (pokažite da ih slušate),

– pokušati da saznate šta žele (to uključuje šta žele odmah i šta žele na duže staze).

  1. Sumiranje i podrška

Bez obzira na to kako se incident završio, razgovarajte s kolegom ili menadžerom o tome šta ste preduzeli, kako ste se osećali itd. Možete porazgovarati i s osobom koja je bila ljuta i smisliti način kako da predupredite incidente u budućnosti.

Poslednje i najbitnije: zadržite radoznalost i nastavite da istražujete svoju i tuđu ljutnju.

 

Šta svako treba da zna o izražavanju ljutnje u partnerskom odnosu

Kao što znate, nije svako izražavanje ljutnje hranljivo za odnos. Ako se nadurite ili izvičete na nekog, osetićete trenutno olakšanje, ali to neće unaprediti odnos.

U ljubavnom odnosu možete se ljutiti na dobar i na loš način. Zato malo pripreme nije na odmet.   

  1. Pripremite teren.

Zapitajte se:

Da li postoji nešto iz prošlosti što niste razrešili s partnerom, a sada utiče na to kako se ponašate? Ukoliko to jeste slučaj, budite svesni da će se te situacije iz prošlosti izmešati s ljutnjom koju osećate sad. To ne možete sprečiti, ali možete da umanjite negativne posledice.

Na koga ste tačno ljuti? Budite načisto s ovim pitanjem kako se ne bi desilo da neko nevin strada. Ukoliko niste sigurni, dajte sebi još vremena da razjasnite to pitanje.

Šta vas je tačno naljutilo? Da li je to neki njihov postupak ili nešto što su rekli? Probajte da budete što precizniji.

Koliko ste ljuti na skali od 0 do 10? Da li je jačina vaše ljutnje u skladu sa sadašnjom situacijom ili je posledica repova iz prošlosti?

Koliko ste zaista zainteresovani za mišljenje druge osobe i za dijalog?

Kako će vaše izražavanje ljutnje biti prihvaćeno od partnera/partnerke? Ukoliko vas to može staviti u fizičku ili neku drugu opasnost, razmislite ponovo.

Šta zaista želite? Da li će razgovor zaista doneti razrešenje? Budite svesni da vam otvaranje nekog pitanja može doneti dobitak, kao i gubitak.

  1. Započnite razgovor

– Možete početi sa: „Želim da razgovaramo o nečemu“. Korisno bi bilo da ovde kratko i jasno pomenete kako se osećate, ali da ne dozvolite da vas osećanja obuzmu.

– Odaberite pravo vreme i mesto. Nemojte tu temu započinjati u krevetu ili kad ste oboje pripiti. Isplanirajte vreme koje je potrebno za vas dvoje.

– Definišite pravila kada ste oboje smireni. Da li vam je u redu da vičete?

– Budite jasni u vezi s tim šta se smatra varanjem u svađi, npr. „Ista si kao svoja majka“. Potrebno je da se zajedno složite kako manipulacija ne donosi ništa dobro.

– Oboje morate biti spremni da prihvatite svoju ljutnju. To je osećanje koje ste vi odabrali u ovom trenutku. Niko vas nije naterao na to. 

  1. Držite stvari pod kontrolom

– Budite spremni da delite sva svoja osećanja, ne samo osećanja ljutnje.

– Smenjujte se u tome ko izražava osećanja, a ko sluša.

– Proverite da li se razumete: „Želim da mi bude jasno. Ti mi govoriš da…?“

– Ljute scene znaju da naprave opštu konfuziju. Probajte da maksimalno usporite i date sebi vremena da razmislite pre nego što reagujete.

– Pratite šta se desi s vama kada vam partner/partnerka kaže kako se oseća.

  1. Posle razgovora

Kada ste zajedno odlučili da vam je zasad dosta (što ne znači da ste sve rešili jednim razgovorom), možete polako da se povučete i sagledate šta ste postigli.

– Šta ste naučili o sebi i partneru?

– Šta sada osećate jedno prema drugom?

– Šta još treba da se uradi da biste potpuno razrešili problem?

– Šta će odsad biti drugačije?

– Da li ste napravili neki dogovor za budućnost?

Uvek imajte na umu da izražavanje ljutitih osećanja (što je suprotno od preduzimanja ljutitih akcija) nikada nije ubilo nikoga. Realnost je gotovo uvek manje zastrašujuća od onoga što zamišljamo.

 

Šta način na koji se ljutite govori o vama

Problemi u vezi s ljutnjom mogu da budu hronični i da prerastu u snažno emocionalno trpljenje ili čak ozbiljan poremećaj. Osobe koje su depresivne često nam se čine ravnima i bez emocija, a deo njihovog problema može biti hronično potiskivanje osećanja ljutnje i besa.

Da li se prepoznajete u nekom od 3 rana upozoravajuća znaka problema s ljutnjom?

  1. Nemogućnost doživljavanja osećanja ljutnje – vi ne prepoznajete osećanje ljutnje i potiskujete ga još pre nego što se pojavi. Ukoliko procenite da bi neko uskoro mogao da se naljuti, vas počinje da boli stomak i vi napuštate tu prostoriju. Dugoročno izbegavanje suočavanja s prvim problemom može dovesti do psihosomatskih tegoba i gomilu socijalnih problema.
  2. Nemogućnost izražavanja ljutnje – vi prepoznajete i osećate ljutnju, ali umesto da izrazite tu ljutnju osobi koja vas je naljutila, vi se ljutite na sebe i u najboljem slučaju ste samokritični, a u najgorem se samopovređujete. Umesto da se pojavite ljuti, vi kritikujete sebe i nazivate sebe kukavicom. Dugoročna nemogućnost izražavanja ljutnje može da pređe u preteranu samokritičnost, samopovređivanje i depresiju.
  3. Nekontrolisano izražavanje ljutnje – vi osećate ljutnju stalno, a to vaše izražavanje ljutnje povređuje ljude oko vas. Dugoročno nekontrolisano izražavanje ljutnje može da vam napravi gomilu problema u društvenim odnosima, kao i probleme sa zakonom.

Kako se na tome radi?

  1. Rad na nemogućnosti doživljavanja ljutnje bazira se na vraćanju osećanja svog tela, a samim tim i sebe. Neretko je pozadina ovog problema trauma. 
  2. Rad na nemogućnosti izražavanja ljutnje bazira se pre svega na telesnom radu s retrofleksijom po Mančester modelu. Polazi se od toga da samokritikujući govor nije posledica negativnih poruka koje smo dobili u detinjstvu, već ljutnje koju je dete okrenulo prema sebi jer nije postojao odrasli koji bi tu ljutnju mogao da primi. 
  3. Rad na nekontrolisanom izražavanju ljutnje bazira se na učenju bezbednih i socijalno prihvatljivih načina za njeno izražavanje.

Susreo sam se s klijentima koji su se suočavali sa sve tri vrste ovih problema.

Kada sam 2015. godine završio modul za rad s ljutnjom pri Mančester geštalt centru, ljutnja je postala jedan od problema na koji posebno obraćam pažnju u radu. Vrlo mi je bitno da ostavim prostor klijentima da se ljute.

„Civilizacija je začeta onog trenutka kada je besan čovek nekog gađao rečima umesto kamenom.“  Sigmund Frojd

 

Ljutnja i fizičko i seksualno zlostavljanje

 

Ljutnja je prirodna reakcija na fizičko i seksualno zlostavljanje. Međutim, u ovakvim situacijama ljutnja kod žrtve često izostane. Ukoliko su u pitanju deca, a zlostavljanje se desilo od strane roditelja, čitava situacija se komplikuje jer je umešan i osećaj izdaje.

Kako bi zaštitili roditelje od svoje izdaje ljutnjom, deca se povlače, negiraju šta se dogodilo i postaju pasivna. Potrebno je dosta terapijskog rada da se ta osećanja vrate.

Ljudi koji su bili na bilo koji način zlostavljani kada su bili mali mogu da imaju problem da dođu u kontakt s osećanjem ljutnje prema zlostavljaču iz mnogo razloga. Jedan od njih jeste što imaju toliko nisko i loše mišljenje o sebi da veruju kako nisu vredni da bi se ljutili na bilo koga. Ili ukoliko i počnu da osećaju ljutnju, ona se meša s drugim osećanjem kao što je ljubav, i onda ih ta kombinacija zbunjuje.

Neki ljudi imaju ideju da ljutnja momentalno znači i nasilje pa se trude da je odmah potisnu. Može se desiti i da žrtva delimično ili u potpunosti krivi sebe za ono šta se desilo i na taj način ljutnju okreće prema sebi. Ovo dalje može da vodi samopovređivanju ili čak suicidu.

U radu s klijentima koji imaju ovakvu vrstu iskustva fokus stavljam na razjašnjavanje i razlikovanje ljutnje iz prošlosti i ljutnje koja će biti izražena ovde i sada u terapijskoj situaciji sa mnom.

Mnoga deca su zbog otvorenog iskazivanja emocija dobila poruku da su loša. Na sam pomen odnosa s roditeljima aktivara im se strah od ljutnje koja može da uništi odnos. U nekim slučajevima to može biti i delimično tačno. Neki roditelji zaista nisu spremni da podnesu ljutnju svoje dece, čak ni posle 20 godina suzdržanog besa.

Kako mi je bavljenje ljutnjom unapredilo kvalitet psihoterapijskog rada

Rad na ljutnji zahteva i uključivanje tela. Ne može se na ljutnji raditi samo tako što ćemo razgovarati o tome šta nas ljuti. Da bi se došlo do promene koja je dugoročna, neophodno je da se doživi drugačije iskustvo kroz psihoterapijski rad koji uključuje i rad na telesnim aspektima ljutnje. Zato ovo ne može da se jednostavno nauči iz knjige.

Neki od klijenata koji su imali fizičke simptome gušenja ili pritiskanja u predelu vrata ili grudi, a ispostavilo se da je reč o zadržavanju ljutnje, nakon ovakvog rada prijavili su mi sledeće promene:

– više nemaju fizičke simptome gušenja vezane za osećanje ljutnje i osećaju fizičko rasterećenje,

– vratili su osećanje moći,

– imaju bolju i skladniju komunikaciju s bliskim osobama, 

– manje se plaše svoje i tuđe ljutnje.

Stigli smo do kraja ovog dugog teksta o ljutnji. Nadam se da sam uspeo da vam prenesem bar delić svoje fascinacije ovom temom. Istražujući je naučio sam dosta o sebi. Ljutnja je ogroman potencijal za ličnu i socijalnu promenu. Potrebna nam je više nego ikad. Kao i većina ljudi i ja sam na početku ljutnju video kao neprijatnu i opasnu emociju, a onda sam počeo da cenim njenu esencijalnu prirodnost i nevinost.

Ljudski je biti ljut.

 

Podeli tekst:

1. Članci na blogu darkohristov.rs su informativnog karaktera, i kao takvi ne mogu biti zamena za iskustvo koje se dobija jedino kroz seanse sa psihoterapeutom. 2. Blog služi da vas informiše i približi psihologiju kao nauku na jednostavan i razumljiv način. Ne postoji univerzalno rešenje za svaki problem, jer ne postoje dva identična čoveka, zato se svakom klijentu pristupa individualno. Iskustvo i praktična primena su najbolji kroz praksu sa psihoterapeutima kojima je to zanimanje.

Objavljeno u: Lični rast i razvoj, Psihoterapija